Zovem se Otpad
439
Priča je koncipirana na način da nudi poliperspektivnost kako bismo promislili o tome da sve oko nas, sva priroda mora biti u suglasju s nama jer u suprotnom, remetimo prirodni tok i ugrožavamo svijet oko nas ne štiteći svoju okolinu.
MAČKA
Ovog jutra nisam ustala rano. Drijemala sam gotovo do podne. A onda, pljas! Primijetila me ta drska gospođa kojoj su sveti njeni prostirači na stolicama. Polila me vodom, odvratno. Hitrim sam koracima dokaskala do kapije, provukla se kroz nju i pravac – kontejneri! Tu uvijek ima nešto za pojesti. Ili makar oko njih. Ovog jutra izbor je pao na tragove paštete u maloj konzervi, hmm, evo i ribe – pif, samo kost... glođat ću kost. U tom trenutku prema meni je krenula moja sestra koja je spavala ispred kuće mnogo ljubaznijeg domaćina. „Kako si samo smršala! Mora da si bolesna“, kaže mi. Ja jedem u tišini, ćutim. „Jesi li čula šta je jučer bilo sa Sivkanom“, pita me a meni kost zastaje u grlu.
DRSKA GOSPOĐA
Djeca su je gledala poprijeko. „Slušajte“, kazala je, „ne navlačite mi mačketine oko kuće. Vi ih vabite a onda kad im nemate šta dat“ i tu je misao bila završena. Kada je pošla na spavanje, u krevetu je do kasno u noć smišljala kako da napakosti mačkama koje joj se motaju oko kuće. Naposljetku je nešto domislila, potom je zaspala dubokim snom. Gotovo pokraj kuće drske gospođe proticao je potočić Vretenica. Odlučila je nahraniti sve mačke koje tog jutra sretne a onda, kada ožedne, a ona uvijek vidi gdje one idu da pije, na koje tačno mjesto, one će nagrabusiti. Odnijela je dolje kese sa smećem i vidjevši da je tu već obilje kesa, pomisli – „pih, pa super, ovdje svako baca, i ne zna se čije je šta.“ Naime, u jednoj kesi je bilo puno kutija cigareta, u drugoj pokvarena hrana, u trećoj komadi odjeće, prazna boca mlijeka i hrpa papira, a u nekoliko su se kesa kroz prozirnost materijala nazirale flaše alkoholnih pića.
DEDO MEHMED
Odavno nije ovako beteran sabah osvanuo. Ustajem prije svih u mahali, polahko obilazim ulicu, kontejnere, potok. Mislim se – rašta smo se tol\'ko uzdigli prije koju godinu da nam ljudi dovuku kontenjere... Onaj se upeo, nemam đe bacati, ona ženturača meni veli tebi ću pred vrata kad se buniš... A nisam se, Boga mi, bunio, šta mi briga. Nego evo i sad – imate li kontenjere, imate. Bacate li u njih, ne bacate. Po dvi sedmice stoje poluprazni. Zato su onaj fini potok opoganili. Nekad se s njeg mogla pit voda. Jes dina mi, znam dok je moj Ešref mali bio, ne bih ga ja zivko k\'o ovi danas – nego pij s potoka, šta ti fali, zdrava čista voda. Ovo jutro sivo nebo, magluština ga spodbila, smrdi hava.... A i ne smrdila, velim sebi, i ne smrdila kad se lože gume, otpad... Dok sam na selu živio – rahatniji sam bio. Mi bi vazda drva rizali, cipali, spremali zimnicu. Eh! Nekad se i bilje i trava i sve Božije poštovalo, a sad se ni sam Bog ne poštuje!
GOLUBICA GERDA
Umoril\' sam se mnogo, kažem Herdi. A dug je bio let, što jes\' jes\', odgovara mi. Letjele smo preko Kavkaza, spuštale se preko turskih visoravni, prelijetale velegrade, sela, beskrajne poljane dok ne stigosmo ovdje, u ovo naselje, na ovaj asfalt, kraj ovog potoka. Gdje je Sivkan, Gerda?, pita me prijateljica. Ne znam, kažem, kasnio je, ali doći će sigurno.
Išle smo od avlije do avlije, pabirčile oko kuća dok nismo potpuno utomile glad. Spustila sam glavu na grudi i tako u sjeni jednog drveta trešnje zaspala. Probudilo me Herdino lupanje i njeni grleni vapaji. Šta je? Šta je?, iza sna se promeškoljim. Sivkan je mrtav!, kaže. Mrtav je, ugušio se! Kako će se ugušiti, čime?, pitam. Kesom, odgovori ona i prhnu u visine. Kesom, ponovim u sebi.
VRABAC SIVKAN
Ja sam mali. Malo o svijetu znam. Tetke su me naučila s kim da se družim a s kim ne. Koga su one voljela a koga ne. Voljeli smo dedu s crnom kapom što rano ustaje. Voljeli smo sivu macu koju je ona žena stalno poljevala vodom. Tu ženu smo mrzili. I onog visokog, krupnog čovjeka što kolicima dovuče puno trave i trnja i istrese nasred mahale. Također, ja sam mrtav. Išao sam za tetkama Herdom i Gerdom, mama je ostala u kavezu negdje daleko. Počeo sam se umarati i mahnuo sam im da ću stići ali da moram malko odmoriti. Spustio sam se na početak potoka na koji će i one, kako su pričale, sići. Barem sam ja tako čuo. Vidio sam nekoliko slasnih mrvica ječmenog hljeba kako plutaju površinom vode. Sav sretan zario sam glavu u vodu i momentalno osjetio kako ne mogu otvoriti kljun. Pokušao sam pijuknuti, vrisnuti, no ništa, bilo je potpuno uzaludno. Poletio sam ka cesti misleći da će me neko od ljudi spasiti. Na prljavom tlu sam se valjao dok nisam osjetio da je tijelo stalo a da vam ovo moja duša koja je izašla iz tijela govori. Jedan dječak me vidio i šutnuo nogom da ne smetam na cesti jer svaki leš koji se vidi javno izgleda ružno. Potom sam osjetio kako me neka lopta poklopila i moje tijelo potopila u vodu.
Pogledajte sve priče
Ovog jutra nisam ustala rano. Drijemala sam gotovo do podne. A onda, pljas! Primijetila me ta drska gospođa kojoj su sveti njeni prostirači na stolicama. Polila me vodom, odvratno. Hitrim sam koracima dokaskala do kapije, provukla se kroz nju i pravac – kontejneri! Tu uvijek ima nešto za pojesti. Ili makar oko njih. Ovog jutra izbor je pao na tragove paštete u maloj konzervi, hmm, evo i ribe – pif, samo kost... glođat ću kost. U tom trenutku prema meni je krenula moja sestra koja je spavala ispred kuće mnogo ljubaznijeg domaćina. „Kako si samo smršala! Mora da si bolesna“, kaže mi. Ja jedem u tišini, ćutim. „Jesi li čula šta je jučer bilo sa Sivkanom“, pita me a meni kost zastaje u grlu.
DRSKA GOSPOĐA
Djeca su je gledala poprijeko. „Slušajte“, kazala je, „ne navlačite mi mačketine oko kuće. Vi ih vabite a onda kad im nemate šta dat“ i tu je misao bila završena. Kada je pošla na spavanje, u krevetu je do kasno u noć smišljala kako da napakosti mačkama koje joj se motaju oko kuće. Naposljetku je nešto domislila, potom je zaspala dubokim snom. Gotovo pokraj kuće drske gospođe proticao je potočić Vretenica. Odlučila je nahraniti sve mačke koje tog jutra sretne a onda, kada ožedne, a ona uvijek vidi gdje one idu da pije, na koje tačno mjesto, one će nagrabusiti. Odnijela je dolje kese sa smećem i vidjevši da je tu već obilje kesa, pomisli – „pih, pa super, ovdje svako baca, i ne zna se čije je šta.“ Naime, u jednoj kesi je bilo puno kutija cigareta, u drugoj pokvarena hrana, u trećoj komadi odjeće, prazna boca mlijeka i hrpa papira, a u nekoliko su se kesa kroz prozirnost materijala nazirale flaše alkoholnih pića.
DEDO MEHMED
Odavno nije ovako beteran sabah osvanuo. Ustajem prije svih u mahali, polahko obilazim ulicu, kontejnere, potok. Mislim se – rašta smo se tol\'ko uzdigli prije koju godinu da nam ljudi dovuku kontenjere... Onaj se upeo, nemam đe bacati, ona ženturača meni veli tebi ću pred vrata kad se buniš... A nisam se, Boga mi, bunio, šta mi briga. Nego evo i sad – imate li kontenjere, imate. Bacate li u njih, ne bacate. Po dvi sedmice stoje poluprazni. Zato su onaj fini potok opoganili. Nekad se s njeg mogla pit voda. Jes dina mi, znam dok je moj Ešref mali bio, ne bih ga ja zivko k\'o ovi danas – nego pij s potoka, šta ti fali, zdrava čista voda. Ovo jutro sivo nebo, magluština ga spodbila, smrdi hava.... A i ne smrdila, velim sebi, i ne smrdila kad se lože gume, otpad... Dok sam na selu živio – rahatniji sam bio. Mi bi vazda drva rizali, cipali, spremali zimnicu. Eh! Nekad se i bilje i trava i sve Božije poštovalo, a sad se ni sam Bog ne poštuje!
GOLUBICA GERDA
Umoril\' sam se mnogo, kažem Herdi. A dug je bio let, što jes\' jes\', odgovara mi. Letjele smo preko Kavkaza, spuštale se preko turskih visoravni, prelijetale velegrade, sela, beskrajne poljane dok ne stigosmo ovdje, u ovo naselje, na ovaj asfalt, kraj ovog potoka. Gdje je Sivkan, Gerda?, pita me prijateljica. Ne znam, kažem, kasnio je, ali doći će sigurno.
Išle smo od avlije do avlije, pabirčile oko kuća dok nismo potpuno utomile glad. Spustila sam glavu na grudi i tako u sjeni jednog drveta trešnje zaspala. Probudilo me Herdino lupanje i njeni grleni vapaji. Šta je? Šta je?, iza sna se promeškoljim. Sivkan je mrtav!, kaže. Mrtav je, ugušio se! Kako će se ugušiti, čime?, pitam. Kesom, odgovori ona i prhnu u visine. Kesom, ponovim u sebi.
VRABAC SIVKAN
Ja sam mali. Malo o svijetu znam. Tetke su me naučila s kim da se družim a s kim ne. Koga su one voljela a koga ne. Voljeli smo dedu s crnom kapom što rano ustaje. Voljeli smo sivu macu koju je ona žena stalno poljevala vodom. Tu ženu smo mrzili. I onog visokog, krupnog čovjeka što kolicima dovuče puno trave i trnja i istrese nasred mahale. Također, ja sam mrtav. Išao sam za tetkama Herdom i Gerdom, mama je ostala u kavezu negdje daleko. Počeo sam se umarati i mahnuo sam im da ću stići ali da moram malko odmoriti. Spustio sam se na početak potoka na koji će i one, kako su pričale, sići. Barem sam ja tako čuo. Vidio sam nekoliko slasnih mrvica ječmenog hljeba kako plutaju površinom vode. Sav sretan zario sam glavu u vodu i momentalno osjetio kako ne mogu otvoriti kljun. Pokušao sam pijuknuti, vrisnuti, no ništa, bilo je potpuno uzaludno. Poletio sam ka cesti misleći da će me neko od ljudi spasiti. Na prljavom tlu sam se valjao dok nisam osjetio da je tijelo stalo a da vam ovo moja duša koja je izašla iz tijela govori. Jedan dječak me vidio i šutnuo nogom da ne smetam na cesti jer svaki leš koji se vidi javno izgleda ružno. Potom sam osjetio kako me neka lopta poklopila i moje tijelo potopila u vodu.
